U oblasti zaštite životne sredine stranka G17 PLUS polazi od stava da je integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj usklađen sa potrebama zaštite i unapređenja životne sredine, formulisan kao koncept održivog razvoja, vrhovno uporište savremenog ljudskog društva. Zbog toga stranka G17 PLUS prihvata u potpunosti Rio deklaraciju i iz nje proisteklu “Rezoluciju o politici zaštite životne sredine” (1993.) i “Rezoluciju o politici očuvanja biodiverziteta” (1994.).

2. Implementacija zakonodavstva Evropske Unije iz sfere životne sredine u nacionalno zakonodavstvo i primena zakona.

Stranka G17 PLUS se zalaže za dalju izgradnju sistema zaštite životne sredine, kojim se utvrđuje horizontalno zakonodavstvo prema zakonodavstvu (acquis-u) Evropske Unije i postavljaju okviri za zakonodavstvo po oblastima prema acquisu, kako je to i predviđeno “Nacionalnom strategijom Srbije za pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj Uniji” (2005.). Pored toga, kao članica Ujedinjenih nacija, Srbija mora da potpiše, ratifikuje i otpočne sa implementacijom svih UN konvencija, protokola i deklaracija koje se odnose na oblast zaštite životne sredine, tj. koje je ratifikovala bez protokola (Arhuska konvencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u odlučivanju i dostupnosti pravosuđa u pitanjima koja se tiču životne sredine, Espo konvencija o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu, Helsinška konvencija o zaštiti prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera i Helsinška konvencija o prekograničnim efektima industrijskih udesa). Stranka G17 PLUS zalaže se za fomiranje mehanizama za regulisanje ekonomskih aspekata koji su predmet regulisanja pojedinih međunarodnih ugovora iz ove oblasti, jer bez njih ispunjavanje preuzetih međunarodnih obaveza nije moguće. Sve ove ciljeve moguće je ostvariti jedino kroz osnivanje posebnog Ministarstva za zaštitu životne sredine, takođe u skladu sa uobičajenom praksom u zemljama EU.

3. Realne mere u politici zaštite životne sredine i održivom razvoju kroz realan prikaz stanja u Srbiji – “Bela knjiga"

Uspeh politike zaštite i unapređenja životne sredine i održivog razvoja zavisi od pravilne procene postojećeg stanja pojedinačnih elemenata sredine na teritoriji Srbije. Na osnovu zaključaka Samita u Johanesburgu i Izveštaja WWF (2005., 2006.) došlo se do ocene da koncept održivog razvoja ne daje željene rezultate u planiranom obimu, da je stanje životne sredine u svetu i kod nas veoma nepovoljno i da se mora kroz osmišljene aktivnosti bitno poboljšati. Iako se u Srbiji, za razliku od EU regiona, ne prate indikatori koji su pokazatelji uticaja životne sredine na zdravlje stanovništva, prvenstveno dece, i iz postojećih podataka je evidentno da negativni uticaji životne sredine ostavljaju veoma teške posledice na zdravlje stanovnistva, evidento je neadekvatno korišćenje prirodnih resursa i povećan antropogeni pritisak na biodiverzitet. Zato se stranka G17 PLUS zalaže da se kao polazni strateški dokumenat  sačini tzv. “Bela knjiga” u kojoj bi se objektivno i kritički, na bazi analitičkih izveštaja prikazali u sintetičkom kontekstu svi nepovoljni aspekti životne sredine u Srbiji. Samo na osnovu tako date slike mogli bi se preduzimati realni koraci i mere u  zaštiti i unaprešenju životne sredine u Srbiji. Na osnovu ovog dokumenta bi bilo moguće sačiniti i usvojiti Nacionalni ekološki akcioni program (NEAP).
Stranka G17 PLUS zalaže se da u izradi ovih strateških dokumenta učestvuju pored najeminentnijih stručnjaka iz velikog broja oblasti koje su povezane sa pojmom održivosti, i predstavnici nevladinog sektora kao i svih institucija relevantnih za aktivnosti u vezi sa životnom sredinom, imajući u vidu stručnost i progresivnu proevropsku orijentaciju, a ne samo političku pripadnost ili pripadnost pojedinim moćnim lobi grupama, kako je do sada bio slučaj, kao i svi ostali kompetentni subjekti.

4. Zajedničko učešće svih subjekata (vladinog i nevladinog sektora) u zaštiti životne sredine i održivom razvoju.

Strategija održivog razvoja proklamuje da se on ne može ograničiti na nacionalni nivo, na pojedina ministarstva ili specijalna tela. On podrazumeva odluku različitih subjekata i različitih prostornih nivoa sa što je moguće više učesnika. Praksa u svetu je pokazala da su nevladine organizacije (WWF, IUCN, Green peace, Birdlife international i dr.) dale vrlo značajan doprinos neposrednoj implementaciji koncepta održivog razvoja. Stranka G17 PLUS polazi od stanovišta da niko bolje ne poznaje situaciju na terenu od lokalnih nevladinih organizacija ekološke opredeljenosti i da ih zato treba maksimalno uključiti u zaštitu i očuvanje životne sredine Srbije, kako je to i proklamovano u Poglavlju 27 Agende 21. Istovremeno, potrebno je razvijati saradnju vladinog i nevladinog sektora kroz zajedničke akcije na svim nivoima.
Srbija danas poseduje veoma nizak stepen ekološke svesti generalno. Kapaciteti društva da počne da razmišlja i deluje održivo i da omogući opstanak budućim generacijama na ovim prostorima je mali. To je još jedan od razloga, zbog čega je neophodno ostvariti saradnju svih onih koji razmišljaju održivo, tj. vladinog i nevladinog sektora. Stranka G17 PLUS se zalaže za institucionalnu saradnju vladinog i nevladinog sektora u oblasti zaštite životne sredine. Najzad, mi se zalažemo za regionalna, evropska i globalna povezivanja svih nosilaca politike u ovoj oblasti.

5. Utemeljenje integralnog sistema edukacije o stanju životne sredine i obezbeđivanje slobodne dostupnosti informacija o stanju životne sredine.

Iako je od donošenja Rio deklaracije ulagano dosta napora u edukaciju stanovništva u oblasti zaštite životne sredine, još uvek ove aktivnosti nisu dovoljno programski usmerene. Isto tako, nedovoljno je i obrazovanje profesionalnih kadrova za integralnu zaštitu i unapređenje životne sredine. Najzad, dostupnost i protok informacija o stanju životne sredine još uvek su pod monopolom vladinog sektora. Zato se stranka G17 PLUS zalaže za razvoj opšteg obrazovanja stanovništva o potrebi zaštite životne sredine, za razvoj naučnih institucija i visokoobrazovanih kadrova u ovoj sferi i za slobodan protok informacija, u skladu sa  Agendom 21, Arhuskom konvencijom (1998) i Zakonom o dostupnosti informacijama. Neophodno je izgraditi instrumente i kapacitete za sprovođenje takozvanih „mekih zakona“, tj. međunarodnih konvencija koje imaju formu preporuka i obaveza, zato što je suština održivog razvoja  zaštita ljudskih prava.